¹ А Јов одговори и рече:

² Још је тужњава моја одмет? А невоља је моја тежа од уздаха мојих.

³ О, кад бих знао како бих нашао Бога! Да отидем до престола Његовог,

⁴ Да разложим пред Њим парбу своју, и уста своја напуним разлога,

⁵ Да знам шта би ми одговорио, и разумем шта би ми рекао.

⁶ Би ли се према великој својој сили прео са мном? Не; него би ми помогао.

⁷ Онде би се праведан човек могао правдати с Њим, и ослободио бих се за свагда од свог судије.

⁸ Гле, ако пођем напред, нема Га; ако ли натраг, не находим Га;

⁹ Ако на лево ради, не видим Га; ако на десно, заклонио се, не могу Га видети.

¹⁰ Али Он зна пут мој; кад ме окуша, изаћи ћу као злато.

¹¹ По стопама је Његовим ступала нога моја; пута Његова држао сам се, и не зађох.

¹² Од заповести уста Његових нисам одступао; чувао сам речи уста Његових више него свој ужитак.

¹³ Али кад Он шта науми, ко ће Га одвратити? Шта душа Његова зажели, оно чини.

¹⁴ И извршиће шта је наумио за ме; и тога има у Њега много.

¹⁵ Зато сам се уплашио од Њега; и кад то мислим, страх ме је од Њега.

¹⁶ Бог је растопио срце моје, Свемогући ме је уплашио.

¹⁷ Што не погибох пре мрака? И што не сакри мрак испред мене?