¹ Послије стаде се тужити народ да му је тешко; а то не би по вољи Господу; и кад Господ чу, разгњеви се; и распали се на њих огањ Господњи, и сажеже крајње у околу.

² Тада завапи народ к Мојсију, а Мојсије се помоли Господу, и угаси се огањ.

³ И прозва се оно мјесто Тавера, јер се распали на њих огањ Господњи.

⁴ А свјетина што бијаше међу њима, бјеше врло лакома, те и синови Израиљеви стадоше плакати говорећи: ко ће нас нахранити меса?

⁵ Опоменусмо се риба што јеђасмо у Мисиру забадава, и краставаца и диња и лука црнога и бијелога.

⁶ А сада посахну душа наша, нема ништа осим мане пред очима нашима.

⁷ А мана бјеше као сјеме коријандрово, а боја му бјеше као боја у бдела.

⁸ И излажаше народ, те купљаху, и мељаху на жрвњима или туцаху у ступама, и кухаху у котлу, или мијешаху погаче; а кус јој бијаше као кус од новога уља.

⁹ И кад падаше роса по околу ноћу, падаше с њом и мана.

¹⁰ И чу Мојсије гдје народ плаче у породицама својим, сваки на вратима од шатора својега; и Господ се разгњеви врло, и Мојсију би тешко.

¹¹ Па рече Мојсије Господу: зашто учини тако зло слузи својему? И зашто не нађох милости пред тобом, него метну на ме терет свега народа овога?

¹² Еда ли ја зачех сав овај народ? Еда ли га ја родих, кад ми кажеш: изнеси га у наручју својем, као што носи дојиља дијете, у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховијем.

¹³ Откуда мени меса да дам свему овом народу? Јер плачу преда мном говорећи: дај нам меса да једемо.

¹⁴ Не могу ја сам носити свега народа овога, јер је тешко за мене.

¹⁵ Ако ћеш тако чинити са мном, убиј ме боље, ако сам нашао милост пред тобом, да не гледам зла својега.

¹⁶ А Господ рече Мојсију: сабери ми седамдесет људи између старјешина Израиљевијех, које знаш да су старјешине народу и управитељи његови, и доведи их к шатору од састанка, нека ондје стану с тобом.

¹⁷ Тада ћу сићи и говорити ондје с тобом, и узећу од духа који је на теби и метнућу на њих, да носе с тобом терет народни и да не носиш ти сам.

¹⁸ А народу реци: приправите се за сјутра да једете меса, јер плакасте да Господ чу, и рекосте: ко ће нас нахранити меса? Јер нам добро бијаше у Мисиру. Даће вам дакле Господ меса и јешћете.

¹⁹ Нећете јести један дан, ни два дана, ни пет дана, ни десет дана, ни двадесет дана;

²⁰ Него цио мјесец дана, докле вам на нос не удари и не огади вам се, зато што одбацисте Господа који је међу вама и плакасте пред њим говорећи: зашто изиђосмо из Мисира?

²¹ А Мојсије рече: шест стотина тисућа пјешака има народа, у којем сам, па ти кажеш: даћу им меса да једу цио мјесец дана.

²² Еда ли ће им се поклати овце и говеда да им достане? Или ће им се покупити све рибе морске да им буде доста?

²³ А Господ рече Мојсију: зар рука Господња неће бити довољна? Видјећеш хоће ли бити што ти рекох или неће.

²⁴ И Мојсије изиде и рече народу ријечи Господње; и сабра седамдесет људи између старјешина народнијех, и постави их око шатора.

²⁵ И Господ сиђе у облаку, и говори к њему, и узевши од духа који бјеше на њему метну на онијех седамдесет људи старјешина; и кад дух дође на њих, пророковаху, али више никад.

²⁶ А два човјека осташе у околу, једном бјеше име Елдад, а другом Модад, на које дође дух, јер и они бијаху записани али не дођоше к шатору, и стадоше пророковати у околу.

²⁷ И дотрча момак, те јави Мојсију говорећи: Елдад и Модад пророкују у околу.

²⁸ А Исус син Навин, слуга Мојсијев, један од момака његовијех, рече говорећи: Мојсије господару мој, забрани им.

²⁹ А Мојсије му одговори: зар завидиш мене ради? Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти дух свој на њих!

³⁰ Потом се врати Мојсије у око са старјешинама Израиљевијем.

³¹ Тада се подиже вјетар од Господа, и потјера од мора препелице, и разасу их по околу на дан хода одовуда и на дан хода одонуда око окола, на два лакта од земље.

³² И уставши народ цео онај дан и сву ноћ и цео други дан купљаше препелице: и ко накупи најмање накупи десет гомора; и повјешаше их себи редом око окола.

³³ Али месо још им бијаше у зубима, јоште га не поједоше, а Господ се разгњеви на народ и удари Господ народ помором врло великим.

³⁴ И прозва се оно мјесто Киврот-Атава јер ондје укопаше народ који се бјеше полакомио.

³⁵ И пође народ од Киврот-Атаве у Асирот, и стадоше у Асироту.