¹ Реч која дође Јеремији од Господа говорећи:

² Устани, и сиђи у кућу лончареву, и онде ћу ти казати речи своје.

³ Тада сиђох у кућу лончареву, и гле, он рађаше посао на свом колу.

⁴ И поквари се у руци лончару суд који грађаше од кала, па начини изнова од њега други суд, како беше воља лончару да начини.

⁵ Тада дође ми реч Господња говорећи:

⁶ Не могу ли чинити од вас као овај лончар, доме Израиљев? Говори Господ; гле, шта је као у руци лончаревој, то сте ви у мојој руци, доме Израиљев.

⁷ Кад бих рекао за народ и за царство да га истребим и разорим и затрем;

⁸ Ако се обрати народ ода зла, за које бих рекао, и мени ће бити жао са зла које мишљах да му учиним.

⁹ А кад бих рекао за народ и за царства да га сазидам и насадим;

¹⁰ Ако учини шта је зло преда мном не слушајући глас мој, и мени ће бити жао добра које рекох да му учиним.

¹¹ Зато сада реци Јудејцима и Јерусалимљанима говорећи: Овако вели Господ: Ево спремам на вас зло, и мислим мисли на вас; вратите се, дакле, сваки са свог пута злог, и поправите путеве своје и дела своја.

¹² А они рекоше: Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог.

¹³ Зато овако говори Господ: Питајте по народима је ли ко чуо такво шта? Грдило велико учини девојка Израиљева.

¹⁴ Оставља ли снег ливански са стене моја поља? Остављају ли се воде студене, које теку?

¹⁵ А народ мој мене заборави, кади таштини, и спотичу се на својим путевима, на старим стазама, да ходе стазама пута непоравњеног,

¹⁶ Да бих обратио земљу њихову у пустош, на вечну срамоту, да се чуди ко год прође преко ње и маше главом својом.

¹⁷ Као устоком разметнућу их пред непријатељем; леђа а не лице показаћу им у невољи њиховој.

¹⁸ А они рекоше: Ходите да смислимо шта Јеремији, јер неће нестати закона свештенику ни савета мудрацу ни речи пророку; ходите, убијмо га језиком и не пазимо на речи његове.

¹⁹ Пази на ме, Господе, и чуј глас мојих противника.

²⁰ Еда ли ће се зло вратити за добро, кад ми копају јаму? Опомени се да сам стајао пред Тобом говорећи за њихово добро, да бих одвратио гнев Твој од њих.

²¹ Зато предај синове њихове глади и учини да изгину од мача, и жене њихове да буду сироте и удове, и мужеви њихови да се погубе, младиће њихове да побије мач у боју.

²² Нека се чује вика из кућа њихових, кад доведеш на њих војску изненада; јер ископаше јаму да ме ухвате, и замке наместише ногама мојим.

²³ А Ти, Господе, знаш све што су наумили мени да ме убију, немој им опростити безакоња ни грех њихов избрисати испред себе; него нека попадају пред Тобом, у гневу свом ради супрот њима.