¹ Дође ријеч Господња Јони сину Аматијеву говорећи:

² Устани, иди у Ниневију град велики, и проповиједај против њега, јер изађе злоћа њихова преда ме.

³ А Јона уста да бјежи у Тарсис од Господа, и сишав у Јопу нађе лађу која иђаше у Тарсис, и платив возарину уђе у њу да отиде с њима у Тарсис од Господа.

⁴ Али Господ подиже велик вјетар на мору, и поста велика бура на мору да мишљаху да ће се разбити лађа.

⁵ И лађари уплашивши се призваху сваки својега бога, и бацаху што бјеше у лађи у море да би била лакша; а Јона бјеше сишао на дно лађи, и легав спаваше тврдо.

⁶ А управитељ од лађе приступи к њему и рече му: шта ти спаваш! устани, призивај Бога својега, не би ли нас се опоменуо Бог да не погинемо.

⁷ Потом рекоше један другоме: ходите, да бацимо ждријеб да видимо са кога дође на нас ово зло. И бацише ждријеб, и паде ждријеб на Јону.

⁸ Тада му рекоше: кажи нам зашто дође ово зло на нас; које си радње? и одакле идеш? из које си земље? и од кога си народа?

⁹ А он им рече: Јеврејин сам, и бојим се Господа Бога небескога, који је створио море и суху земљу.

¹⁰ Тада се врло уплашише људи, и рекоше му: што си учинио? Јер дознаше људи да бјежи од Господа, јер им он каза.

¹¹ И рекоше му: што ћемо чинити с тобом, да би нам море утолило? Јер бура на мору биваше све већа.

¹² А он им рече: узмите ме и баците ме у море, и море ће вам утолити, јер видим да је с мене дошла на вас ова велика бура.

¹³ А људи стадоше веслати да би дошли ка крају; али не могаху, јер им бура на мору биваше све већа.

¹⁴ Тада призваше Господа и рекоше: молимо ти се, Господе, да не погинемо ради душе овога човјека, и немој метнути на нас крви праве, јер ти, Господе, чиниш како хоћеш.

¹⁵ Потом узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору.

¹⁶ Тада се побојаше они људи Господа врло, и принесоше жртву Господу и учинише завјете.

¹ Али Господ заповједи, те велика риба прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи.

² И замоли се Јона Господу Богу својему из трбуха рибљега,

³ И рече: завапих у невољи својој ка Господу, и услиши ме; из утробе гробне повиках, и ти чу глас мој.

⁴ Јер си ме бацио у дубине, у срце мору, и вода ме оптече; све поплаве твоје и вали твоји прелазише преко мене.

⁵ И рекох: одбачен сам испред очију твојих; али ћу још гледати свету цркву твоју.

⁶ Оптекоше ме воде до душе, бездана ме опколи, сита омота ми се око главе.

⁷ Сидох до крајева горских, пријеворнице земаљске нада мном су довијека; али ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој.

⁸ Кад нестајаше душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби, у свету цркву твоју.

⁹ Који држе лажне таштине, остављају своју милост.

¹⁰ А ја ћу ти гласом захвалнијем принијети жртву, испунити што сам завјетовао; спасење је у Господа.

¹¹ И Господ заповједи риби, те избљува Јону на земљу.

¹ И дође ријеч Господња Јони други пут говорећи:

² Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповиједај му оно што ти ја кажем.

³ И устав Јона отиде у Ниневију по ријечи Господњој; а Ниневија бјеше град врло велик, три дана хода.

⁴ И Јона поче ићи по граду један дан хода, и проповиједа и рече: јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти.

⁵ И Ниневљани повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећега до најмањега.

⁶ Јер кад дође та ријеч до цара Ниневијскога, он уста са својега пријестола, и скиде са себе своје одијело, и обуче се у костријет и сједе у пепео.

⁷ И прогласи се и каза се по Ниневији по заповијести царевој и кнезова његовијех говорећи: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде.

⁸ Него и људи и стока да се покрију костријећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свога злога пута и од неправде која му је у руку.

⁹ Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутога гњева својега, те не изгинемо.

¹⁰ И Бог видје дјела њихова, гдје се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.

¹ А Јони би врло недраго, и расрди се.

² И помоли се Господу и рече: Господе! не рекох ли то кад још бијах у својој земљи? зато шћах прије побјећи у Тарсис; јер знах да си ти Бог милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем, и кајеш се ода зла.

³ Сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умријети него живјети.

⁴ А Господ рече: је ли добро што се срдиш?

⁵ И Јона изиде из града, и сједе с истока граду, и начини ондје колибу, и сјеђаше под њом у хладу да види што ће бити од града.

⁶ А Господ Бог заповједи, те узрасте тиква над Јоном да му буде сјен над главом да му поможе у муци његовој; и Јона се обрадова тикви веома.

⁷ Потом заповједи Бог, те дође црв у зору сјутрадан, и подгризе тикву, те усахну.

⁸ И кад ограну сунце, посла Бог сух источни вјетар; и сунце стаде жећи Јону по глави тако да обамираше и пожеље да умре говорећи: боље ми је умријети него живјети.

⁹ А Бог рече Јони: је ли добро што се срдиш тикве ради? А он рече: добро је што се срдим до смрти.

¹⁰ А Господ му рече: теби је жао тикве, око које се нијеси трудио, и које нијеси одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде.

¹¹ А мени да не буде жао Ниневије, великога града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи који још не знају шта је десно шта ли лијево, и много стоке?