¹ А Јефтај од Галада бијаше храбар јунак, али син једне курве, с којом Галад роди Јефтаја.

² Али Галаду и жена његова роди синова, па кад дорастоше синови те жене, отјераше Јефтаја рекавши му: нећеш имати нашљедства у дому оца нашега, јер си син друге жене.

³ Зато побјеже Јефтај од браће своје, и настани се у земљу Тову; и стекоше се к њему људи празнови, и иђаху с њим.

⁴ А послије некога времена завојштише синови Амонови на Израиља;

⁵ И кад завојштише синови Амонови на Израиља, отидоше старјешине Галадске да доведу Јефтаја из земље Това.

⁶ И рекоше Јефтају: ходи и буди нам војвода, да војујемо са синовима Амоновијем.

⁷ А Јефтај рече старјешинама Галадским: не мрзите ли ви на ме, и не истјерасте ли ме из дома оца мојега? Што сте дакле дошли к мени сада кад сте у невољи?

⁸ А старјешине Галадске рекоше Јефтају: зато смо сада дошли опет к теби да пођеш с нама и да војујеш са синовима Амоновијем и да нам будеш поглавар свјема који живимо у Галаду.

⁹ А Јефтај рече старјешинама Галадским: кад хоћете да ме одведете натраг да војујем са синовима Амоновијем, ако ми их да Господ, хоћу ли вам бити поглавар?

¹⁰ А старјешине Галадске рекоше Јефтају: Господ нека буде свједок међу нама, ако не учинимо како си казао.

¹¹ Тада отиде Јефтај са старјешинама Галадским, и народ га постави поглаварем и војводом над собом: и Јефтај изговори пред Господом у Миспи све ријечи које бјеше рекао.

¹² Потом посла Јефтај посланике к цару синова Амоновијех, и поручи: шта имаш ти са мном, те си дошао к мени да ратујеш по мојој земљи?

¹³ А цар синова Амоновијех рече посланицима Јефтајевим: што је узео Израиљ моју земљу кад дође из Мисира, од Арнона до Јавока и до Јордана; сада дакле врати ми је с миром.

¹⁴ Али Јефтај посла опет посланике к цару синова Амоновијех.

¹⁵ И поручи му: овако вели Јефтај: није узео Израиљ земље Моавске ни земље синова Амоновијех.

¹⁶ Него изашавши из Мисира пријеђе Израиљ преко пустиње до Црвенога Мора и дође до Кадиса.

¹⁷ И посла Израиљ посланике к цару Едомскому и рече: пусти да прођем кроз твоју земљу. Али не послуша цар Едомски. Посла такође к цару Моавскому; али ни он не хтје. И тако стаја Израиљ у Кадису.

¹⁸ Потом идући преко пустиње обиде земљу Едомску и земљу Моавску, и дошавши с Истока земљи Моавској стаде у око с ону страну Арнона; али не пријеђоше преко међе Моавске, јер Арнон бјеше међа Моавска.

¹⁹ Него посла Израиљ посланике к Сиону цару Аморејскому, цару Есевонскому, и рече му Израиљ: допусти нам да прођемо кроз твоју земљу до својега мјеста.

²⁰ Али Сион не вјерова Израиљу да га пусти да пријеђе преко међе његове, него Сион скупи сав свој народ и стадоше у око у Јаси, и поби се са Израиљем.

²¹ А Господ Бог Израиљев предаде Сиона и сав народ његов у руке синовима Израиљевим, те их побише; и задоби Израиљ сву земљу Амореја, који живљаху у оној земљи.

²² Задобише сву земљу Аморејску од Арнона до Јавока, и од пустиње до Јордана.

²³ Тако је дакле Господ Бог Израиљев отјерао Амореје испред народа својега Израиља, па ти ли хоћеш да је земља њихова твоја?

²⁴ Није ли твоје оно што ти да да је твоје Хемос бог твој? тако кога год Господ Бог наш отјера испред нас, онога је земља наша.

²⁵ Или си ти по чем бољи од Валака сина Сефорова цара Моавскога? Је ли се он кад свађао с Израиљем? Је ли кад војевао с нама?

²⁶ Израиљ живи у Есевону и у селима његовијем и у Ароиру и селима његовијем и по свијем градовима дуж Арнона три стотине година; зашто не отесте за толико времена.

²⁷ И тако нијесам ја теби скривио, него ти мени чиниш зло ратујући на ме. Господ судија нек суди данас између синова Израиљевијех и синова Амоновијех.

²⁸ Али цар синова Амоновијех не послуша ријечи које му поручи Јефтај.

²⁹ И сиђе на Јефтаја дух Господњи, те прође кроз Галад и кроз Манасију, прође и Миспу Галадску, и од Миспе Галадске дође до синова Амоновијех.

³⁰ И завјетова Јефтај завјет Господу и рече: ако ми даш синове Амонове у руке,

³¹ Што год изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу.

³² И тако дође Јефтај до синова Амоновијех да се бије с њима; и Господ му их даде у руке.

³³ И поби их од Ароира па до Минита у двадесет градова и до равнице виноградске у боју врло великом; и синови Амонови бише покорени пред синовима Израиљевијем.

³⁴ А кад се враћаше Јефтај кући својој у Миспу, гле, кћи његова изиде му на сусрет с бубњима и свиралама; она му бијаше јединица, и осим ње не имаше ни сина ни кћери.

³⁵ Па кад је угледа, раздрије хаљине своје и рече: ах кћери моја! веле ли ме обори! ти си од онијех што ме цвијеле; јер сам отворио уста своја ка Господу и не могу порећи.

³⁶ А она му рече: оче мој, кад си отворио уста своја ка Господу, учини ми, како је изашло из уста твојих, кад те је Господ осветио од непријатеља твојих, синова Амоновијех.

³⁷ Још рече оцу својему: учини ми ово: остави ме до два мјесеца да отидем да се попнем на горе да оплачем своје дјевојаштво с другама својим.

³⁸ А он јој рече: иди. И пусти је на два мјесеца, и она отиде с другама својим и оплакива дјевојаштво своје по горама.