¹ Ово пак судих у себи да опет не дођем к вама у жалости.

² Јер ако ја чиним жалост вама, ко је који ће мене веселити осим оног који прима жалост од мене?

³ И писах вам ово исто, да кад дођем не примим жалост на жалост, а за које би ваљало да се веселим надајући се на све вас да је моја радост свих вас.

⁴ Јер од бриге многе и туге срца написах вам с многим сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.

⁵ Ако ли је ко мене ражалио, не ражали мене, до неколико, да не отежам свима вама.

⁶ Јер је довољно таквоме кар овај од многих.

⁷ Зато ви, насупрот, већма да опраштате и тешите, да такав како не падне у превелику жалост.

⁸ Зато вас молим, утврдите к њему љубав.

⁹ Јер вам зато и писах, да познам поштење ваше јесте ли у свачему послушни.

¹⁰ А коме ви шта опростите оном опраштам и ја; јер ја ако шта коме опростих, опростих му вас ради место Исуса Христа,

¹¹ Да нас не превари сотона; јер знамо шта он мисли.

¹² А кад дођох у Троаду да проповедам јеванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу,

¹³ Не имадох мира у духу свом, не нашавши Тита, брата свог; него опростивши се с њима изиђох у Македонију.

¹⁴ Али хвала Богу који свагда нама даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.

¹⁵ Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину:

¹⁶ Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вредан?

¹⁷ Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо.