¹ Зато, браћо света, заједничари звања небескога, познајте посланика и владику, којега ми признајемо, Исуса Христа,

² Који је вјеран ономе који га створи, као и Мојсије у свему дому његову.

³ Јер овај поста толико достојан веће части од Мојсија, колико већу од дома част има онај који га је начинио.

⁴ Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог.

⁵ И Мојсије дакле бјеше вјеран у свему дому његову, као слуга, за свједочанство онога што је требало да се говори.

⁶ Али је Христос као син у дому својему: којега смо дом ми, ако слободу и славу нада до краја тврдо одржимо.

⁷ Зато, као што говори Дух свети: данас ако глас његов чујете,

⁸ Не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте у дане напасти у пустињи,

⁹ Гдје ме искушаше оцеви ваши, искушаше ме, и гледаше дјела моја четрдесет година.

¹⁰ Тога ради расрдих се на тај род, и рекох: једнако се мету у срцима, али они не познаше путова мојијех;

¹¹ Зато се заклех у гњеву својему да неће ући у покој мој.

¹² Гледајте, браћо, да не буде кад у коме од вас зло срце невјерства да отступи од Бога живога;

¹³ Него се утјешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од пријеваре грјеховне;

¹⁴ Јер постадосмо заједничари Христу, само ако како смо почели у њему бити до краја тврдо одржимо;

¹⁵ Докле се говори: данас, ако глас његов чујете, не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте.

¹⁶ Јер неки чувши прогњевише се, али не сви који изиђоше из Мисира с Мојсијем.

¹⁷ А на које мрзи четрдесет година? Није ли на оне који сагријешише, који оставише кости у пустињи?

¹⁸ А којима се закле да неће ући у покој његов, него онима који не хтјеше да вјерују?

¹⁹ И видимо да не могоше ући за невјерство.