¹ Зато дакле и ми имајући око себе толику гомилу свједока, да одбацимо свако бреме и гријех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена,

² Гледајући на начелника вјере и свршитеља Исуса, који мјесто одређене себи радости претрпље крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране пријестола Божијега.

³ Помислите дакле на онога који је таково противљење против себе од грјешника поднио, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.

⁴ Јер још до крви не дођосте борећи се против гријеха,

⁵ И заборависте утјеху коју вам говори, као синовима: сине мој! не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље кад те он покара;

⁶ Јер кога љуби Господ онога и кара; а бије свакога сина којега прима.

⁷ Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син којега отац не кара?

⁸ Ако ли сте без карања, у којему сви дијел добише, даклем сте копилад, а не синови.

⁹ Ако су нам дакле тјелесни оцеви наши карачи, и бојимо их се, како да не слушамо оца духова, да живимо?

¹⁰ Јер они за мало дана, како им угодно бјеше, караху нас; а овај на корист, да добијемо дијел од његове светиње.

¹¹ Јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али послије даће миран род правде онима који су научени њиме.

¹² Зато ослабљене руке и ослабљена кољена исправите,

¹³ И стазе поравните ногама својима, да не сврне што је хромо, него још да се исцијели.

¹⁴ Мир имајте и светињу са свима; без овога нико неће видјети Господа.

¹⁵ Гледајте да ко не остане без благодати Божије: да не узрасте какав коријен грчине, и не учини пакост, и тијем да се многи не опогане.

¹⁶ Да не буде ко курвар или опогањен, као Исав, који је за једно јело дао првородство своје.

¹⁷ Јер знате да је и потом, кад шћаше да прими благослов, одбачен; јер покајање не нађе мјеста, ако га и са сузама тражаше.

¹⁸ Јер не приступисте ка гори која се може опипати, и огњу разгорјелом, облаку, и помрчини и олуји,

¹⁹ И трубном гласу, и гласу ријечи, којега се одрекоше они који чуше, да не чују више ријечи;

²⁰ Јер не могаху да поднесу оно што се заповиједаше: ако се и звијер дотакне до горе, биће камењем убијена.

²¹ И тако страшно бјеше оно што се видје да Мојсије рече: уплашио сам се и дркћем.

²² Него приступисте к Сионској гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, и многијем хиљадама анђела,

²³ К сабору и цркви првороднијех који су написани на небесима, и Богу, судији свију, и духовима савршенијех праведника,

²⁴ И к Исусу, посреднику завјета новога, и крви кропљења, која боље говори неголи Авељева.

²⁵ Али гледајте да се не одречете онога који говори; јер кад они не утекоше који се одрекоше онога који пророковаше на земљи, акамоли ми који се одричемо небескога,

²⁶ Којега глас потресе онда земљу, а сад обећа говорећи; још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо.

²⁷ А што вели: још једном, показује да ће се укинути оно што се помиче, као створено, да остане оно што се не помиче.

²⁸ Зато, примајући царство непоколебано, да имамо благодат којом служимо за угодност Богу, с поштовањем и са страхом.

²⁹ Јер је Бог наш огањ који спаљује.