¹ У оно пак доба дође Јован крститељ, и учаше у пустињи Јудејској.

² И говораше: покајте се, јер се приближи царство небеско.

³ Јер је то онај за кога је говорио пророк Исаија гдје каже: глас онога што виче у пустињи: приправите пут Господу, и поравните стазе његове.

⁴ А Јован имаше хаљину од длаке камиље и појас кожан око себе; а храна његова бијаше скакавци и мед дивљи.

⁵ Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина Јорданска.

⁶ И он их кршћаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.

⁷ А кад видје (Јован) многе фарисеје и садукеје гдје иду да их крсти, рече им: породи аспидини! ко каза вама да бјежите од гњева који иде?

⁸ Родите дакле род достојан покајања.

⁹ И не мислите и не говорите у себи: имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.

¹⁰ Већ и сјекира код коријена дрвету стоји; свако дакле дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца.

¹¹ Ја дакле кршћавам вас водом за покајање; а онај који иде за мном, јачи је од мене; ја нијесам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом светијем и огњем.

¹² Њему је лопата у руци његовој, па ће отријебити гумно своје, и скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем вјечнијем.

¹³ Тада дође Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да се крсти.

¹⁴ А Јован брањаше му говорећи: ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени?

¹⁵ А Исус одговори и рече му: остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Јован остави га.

¹⁶ И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и видје Духа Божијега гдје силази као голуб и дође на њега.

¹⁷ И гле, глас с неба који говори: ово је син мој љубазни који је по мојој вољи.