¹ И кад изиђоше срећно из лађе, тада разумеше да се острво зове Мелит.

² А дивљаци чињаху нам не малу љубав, јер наложише огањ и примише нас све због дажда који иђаше, и због зиме.

³ А Павле зграбивши гомилу грања наложи на огањ, и изишавши змија од врућине скочи му на руку.

⁴ И кад видеше дивљаци змију где виси о руци његовој, говораху један другом: Јамачно је овај човек крвник, ког избављеног од мора суд Божји не остави да живи.

⁵ А он отресавши змију у огањ не би му ништа зло.

⁶ А они чекаху да он отече или уједанпут да падне мртав. А кад задуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише се, и говораху да је он бог.

⁷ А наоколо око оног места беху села поглавара од острва по имену Поплија, који нас прими и угости љубазно три дана.

⁸ А догоди се да отац Поплијев лежаше од грознице и од срдобоље, коме ушавши Павле помоли се Богу и метну руке своје на њ и исцели га.

⁹ А кад то би, долажаху и други који беху болесни на острву оном, и исцељиваху се.

¹⁰ И поштоваху нас великим частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе.

¹¹ А после три месеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и беху на њој написани Диоскури.

¹² И допловивши у Сиракузу остасмо онде три дана.

¹³ А оданде отпловивши дођосмо у Ригију; и после једног дана кад дуну југ, дођосмо други дан у Потиоле.

¹⁴ Онде нађемо браћу, и они нас замоле те останемо код њих седам дана; и тако пођосмо у Рим.

¹⁵ И оданде чувши браћа за нас изиђоше нам на сусрет све до Апијева пазара и три крчме. И кад их виде Павле, даде хвалу Богу, и ослободи се.

¹⁶ А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али се Павлу допусти да живи где хоће с војником који га чуваше.

¹⁷ А после три дана Павле сазва старешине јеврејске. И кад се они скупише, говораше им: Људи браћо! Ја ништа не учиних противно народу или обичајима отачким; и Јерусалимљани предаше ме као сужња у руке Римљанима,

¹⁸ Који извидевши за мене хтеше да ме пусте, јер се не нађе на мени ниједна смртна кривица.

¹⁹ Али кад Јудејци говораху насупрот, натера ме невоља да се иштем пред ћесара, не као да бих свој народ имао шта тужити.

²⁰ Тога ради узрока замолих вас да се видимо и да се разговоримо; јер наде ради Израиљеве окован сам у ово гвожђе.

²¹ А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за те из Јудеје; нити дође ко од браће да јави или да говори шта зло за тебе.

²² Него молимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да јој се свуда насупрот говори.

²³ И одредивши му дан дођоше к њему у гостионицу многи; којима казиваше сведочећи царство Божје и уверавајући их за Исуса из закона Мојсијевог и из пророка од јутра до самог мрака.

²⁴ И једни вероваху ономе што говораше а једни не вероваху.

²⁵ А будући несложни међу собом, одлажаху кад рече Павле једну реч: Добро каза Дух Свети преко пророка Исаије очевима нашим

²⁶ Говорећи: Иди к народу овоме и кажи: Ушима ћете чути и нећете разумети; и очима ћете гледати и нећете видети.

²⁷ Јер одрвени срце овог народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како не виде очима, и ушима не чују, и да се не обрате да их исцелим.

²⁸ Да вам је дакле на знање да се незнабошцима посла спасење Божје, они ће и чути.

²⁹ И кад он ово рече, отидоше Јевреји препирући се међу собом.

³⁰ А Павле остаде пуне две године о свом трошку, и дочекиваше све који му долажаху,

³¹ Проповедајући царство Божје, и учећи о Господу нашем Исусу Христу слободно, и нико му не брањаше.