¹ И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.

² А кад уђосмо у лађу Адрамитску да пловимо у Азијска мјеста, отискосмо се; и с нама бјеше Аристарх Маћедонац из Солуна.

³ И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лијепо, и допусти му да одлази к својијем пријатељима и да га послужују.

⁴ И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер вјетрови бијаху противни.

⁵ И препловивши пучину Киликијску и Памфилијску дођосмо у Миру Ликијску.

⁶ И ондје нашавши капетан лађу Александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.

⁷ И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне.

⁸ И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно мјесто које се зове Добра Пристаништа, код којега близу бјеше град Ласеја.

⁹ А пошто прође много времена, и већ пловљење не бијаше без страха, јер и пост већ бјеше прошао, свјетоваше Павле

¹⁰ Говорећи им: људи! видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа нашијех.

¹¹ Али капетан послуша већма корманоша и господара од лађе неголи Павлове ријечи.

¹² А не будући пристаниште згодно за зимовник, свјетоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и ондје да зимују у пристаништу Критском, које гледа к југу и к западу.

¹³ И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.

¹⁴ Али не задуго потом дуну насупрот њему буран вјетар који се зове Евроклидон.

¹⁵ А кад се лађа оте, и не могаше се вјетру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.

¹⁶ А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,

¹⁷ Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.

¹⁸ А кад нам веома досађиваше бура сјутрадан избациваху товаре.

¹⁹ И у трећи дан својима рукама избацисмо алат лађарски.

²⁰ А кад се ни сунце ни звијезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, бијаше пропао сав над да ћемо се избавити.

²¹ И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: требаше дакле, о људи! послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.

²² И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;

²³ Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим,

²⁴ Говорећи: не бој се, Павле! ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.

²⁵ Зато не бојте се, људи; јер вјерујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.

²⁶ Али ваља нам доћи на једно острво.

²⁷ А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по Адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.

²⁸ И измјеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измјерише, и нађоше петнаест хвати.

²⁹ Онда бојећи се да како не ударе на прудовита мјеста бацише са стражњега краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.

³⁰ А кад лађари гледаху да побјегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњега краја да спусте ленгере,

³¹ Рече Павле капетану и војницима: ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.

³² Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.

³³ А кад шћаше да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.

³⁴ Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једноме од вас длака с главе неће отпасти.

³⁵ И рекавши ово узе хљеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.

³⁶ Онда се сви развеселивши и они једоше.

³⁷ А у лађи бијаше нас душа свега двјеста и седамдесет и шест.

³⁸ И наситивши се јела, облакшаше лађу избацивши пшеницу у море.

³⁹ А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с пијеском, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.

⁴⁰ И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одријешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према вјетрићу који духаше, вожасмо се крају.

⁴¹ А кад дођосмо као на један језик, гдје се море као раздјељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.

⁴² А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.

⁴³ Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповједи онима који знаду пливати да искоче најприје, и да изиђу на земљу;

⁴⁴ А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.