¹ А кад они говораху народу, наиђоше на њих свештеници и војвода црквени и садукеји;

² И расрдише се, што они уче људе и јављају у Исусу васкрсеније из мртвијех.

³ И дигоше на њих руке, и метнуше их у затвор до ујутру: јер већ бјеше вече.

⁴ А од онијех који слушаху ријеч многи вјероваше, и постаде број људи око пет хиљада.

⁵ А кад би ујутру, скупише се кнезови њихови и старјешине и књижевници у Јерусалим,

⁶ А Ана поглавар свештенички и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода свештеничкога;

⁷ И метнувши их на сриједу питаху: каком силом или у чије име учинисте ви ово?

⁸ Тада Петар напунивши се Духа светога рече им: кнезови народни и старјешине Израиљеве!

⁹ Ако нас данас питате за добро дјело које учинисмо болесну човјеку те он оздрави:

¹⁰ Да је на знање свима вама и свему народу Израиљеву да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвијех, стоји овај пред вама здрав.

¹¹ Ово је камен који ви зидари одбацисте, а постаде глава од угла: и нема ни у једноме другом спасенија;

¹² Јер нема другога имена под небом данога људима којијем би се ми могли спасти.

¹³ А кад видјеше слободу Петрову и Јованову, и знајући да су људи некњижевни и прости, дивљаху се, и знадијаху их да бијаху с Исусом.

¹⁴ А видећи исцијељенога човјека гдје с њима стоји не могаху ништа противу рећи.

¹⁵ Онда им заповједише да изиђу напоље из савјета, па питаху један другога

¹⁶ Говорећи: шта ћете чинити овијем људима? Јер велики знак што учинише они познат је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо одрећи;

¹⁷ Али да се даље не разилази по народу, да им оштро запријетимо да више не говоре за име ово никоме.

¹⁸ И дозвавши их заповједише им да ништа не спомињу нити да уче у име Исусово.

¹⁹ Петар и Јован одговарајући рекоше им: судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога?

²⁰ Јер ми не можемо не говорити што видјесмо и чусмо.

²¹ А они запријетивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило.

²² Јер ономе човјеку бјеше више од четрдесет година на ком се догоди ово чудо здравља.

²³ А кад их отпустише, дођоше к својима, и јавише им шта рекоше главари свештенички и старјешине.

²⁴ А они кад чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: Господе Боже, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима;

²⁵ Који устима Давида слуге својега рече: зашто се буне незнабошци, и народи измишљавају празне ријечи?

²⁶ Састаше се цареви земаљски, и кнезови се сабраше уједно на Господа и на Христа његова.

²⁷ Заиста се сабраше у овоме граду на светога сина твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат с незнабошцима и с народом Израиљевијем,

²⁸ Да учине што рука твоја и савјет твој напријед одреди да буде.

²⁹ И сад Господе! погледај на њихове пријетње, и дај слугама својима да говоре са сваком слободом ријеч твоју;

³⁰ И пружај руку своју на исцијељивање и да знаци и чудеса бивају именом светога сина твојега Исуса.

³¹ И пошто се они помолише Богу затресе се мјесто гдје бијаху сабрани, и напунише се сви Духа светога, и говораху ријеч Божију са слободом.

³² А у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.

³³ И апостоли с великом силом свједочаху за васкрсеније Господа Исуса Христа; и благодат велика бјеше на свима њима:

³⁴ Јер ниједан међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бијаше који имадијаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то,

³⁵ И метаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме као што ко требаше.

³⁶ А Јосија, прозвани од апостола Варнава, које значи син утјехе, Левит родом из Кипра,

³⁷ Он имадијаше њиву, и продавши је донесе новце и метну апостолима пред ноге.