¹ Бијаше пак један болесник, Лазар из Витаније из села Марије и Марте сестре њезине.

² (А Марија, које брат Лазар боловаше, бјеше она што помаза Господа миром и отр ноге његове својом косом.)

³ Онда послаше сестре к њему говорећи: Господе! гле, онај који ти је мио болестан је.

⁴ А кад чу Исус, рече: ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се прослави син Божиј с ње.

⁵ А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара.

⁶ А кад чу да је болестан, тада оста два дана на оном мјесту гдје бјеше.

⁷ А потом рече ученицима: хајдемо опет у Јудеју.

⁸ Ученици му рекоше: Рави! сад Јудејци шћадијаху да те убију камењем, па опет хоћеш да идеш онамо?

⁹ Исус одговори: није ли дванаест сахата у дану? ко дању иде не спотиче се, јер види видјело овога свијета;

¹⁰ А ко иде ноћу спотиче се, јер нема видјела у њему.

¹¹ Ово каза, и потом им рече: Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим.

¹² Онда му рекоше ученици његови: Господе! ако је заспао, устаће.

¹³ А Исус им рече за смрт његову а они мишљаху да говори за спавање сна.

¹⁴ Тада им Исус каза управо: Лазар умрије.

¹⁵ И мило ми је вас ради што нијесам био онамо да вјерујете; него хајдемо к њему.

¹⁶ Онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: хајдемо и ми да помремо с њим.

¹⁷ А кад дође Исус, нађе га а он већ четири дана у гробу.

¹⁸ (А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест потркалишта.)

¹⁹ И многи од Јудејаца бијаху дошли к Марти и Марији да их тјеше за братом њиховијем.

²⁰ Кад Марта дакле чу да Исус иде, изађе преда њ, а Марија сјеђаше дома.

²¹ Онда рече Марта Исусу: Господе! да си ти био овдје не би мој брат умро.

²² А и сад знам да што заиштеш у Бога даће ти Бог.

²³ Исус јој рече: брат ће твој устати.

²⁴ Марта му рече: знам да ће устати о васкрсенију, у пошљедњи дан.

²⁵ А Исус јој рече: ја сам васкрсеније и живот; који вјерује мене ако и умре живљеће.

²⁶ И ниједан који живи и вјерује мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?

²⁷ Рече му: да, Господе! ја вјеровах да си ти Христос син Божиј који је требало да дође на свијет.

²⁸ И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију сестру своју говорећи: учитељ је дошао, и зове те.

²⁹ А она кад чу, уста брзо и отиде к њему.

³⁰ Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на оном мјесту гдје га срете Марта.

³¹ А Јудејци онда који бијаху с њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо уста и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче онамо.

³² А Марија како дође гдје бјеше Исус, и видје га, паде на ноге његове говорећи му: Господе! да си ти био овдје, не би умро мој брат.

³³ Онда Исус кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, згрози се у духу, и сам постаде жалостан.

³⁴ И рече: гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе! хајде да видиш.

³⁵ Ударише сузе Исусу.

³⁶ Онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше,

³⁷ А неки од њих рекоше: не могаше ли овај који отвори очи слијепцу учинити да и овај не умре?

³⁸ А Исус опет се згрози у себи, и дође на гроб; а бијаше пећина, и камен лежаше на њој.

³⁹ Исус рече: узмите камен. Рече му Марта, сестра онога што је умро: Господе! већ смрди; јер су четири дана како је умро.

⁴⁰ Исус јој рече: не рекох ли ти да ако вјерујеш видјећеш славу Божију?

⁴¹ Узеше дакле камен гдје лежаше мртвац; а Исус подиже очи горе, и рече: оче! хвала ти што си ме услишио.

⁴² А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао.

⁴³ И ово рекавши зовну иза гласа: Лазаре! изиђи напоље.

⁴⁴ И изиђе мртвац обавит платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Исус им рече: раздријешите га и пустите нек иде.

⁴⁵ Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли к Марији и видјеше шта учини Исус, вјероваше га.

⁴⁶ А неки од њих отидоше к фарисејима и казаше им шта учини Исус.

⁴⁷ Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса.

⁴⁸ Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.

⁴⁹ А један од њих, по имену Кајафа, који оне године бјеше поглавар свештенички, рече им: ви не знате ништа;

⁵⁰ И не мислите да је нама боље да један човјек умре за народ, неголи да народ сав пропадне.

⁵¹ А ово не рече сам од себе, него, будући поглавар свештенички оне године, прорече да Исусу ваља умријети за народ;

⁵² И не само за народ, него да и расијану дјецу Божију скупи уједно.

⁵³ Од тога дакле дана договорише се да га убију.

⁵⁴ А Исус више не хођаше јавно по Јудејцима, него оданде отиде у крај близу пустиње у град по имену Јефрем, и ондје хођаше с ученицима својима.

⁵⁵ А бјеше близу пасха Јеврејска, и многи из онога краја дођоше у Јерусалим прије пасхе да се очисте.

⁵⁶ Тада тражаху Исуса, и стојећи у цркви говораху међу собом: шта мислите ви зашто не долази на празник?

⁵⁷ А главари свештенички и фарисеји издаше заповијест ако га ко опази гдје је, да јави да га ухвате.