¹ А Исус прије пасхе на шест дана дође у Витанију гдје бјеше Лазар што умрије, кога подиже из мртвијех.

² Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сјеђаше с њим за трпезом;

³ А Марија узевши литру правога нардова многоцјенога мира помаза ноге Исусове, и отр косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.

⁴ Онда рече један од ученика његовијех, Јуда Симонов Искариотски, који га послије издаде:

⁵ Зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?

⁶ А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бјеше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ.

⁷ А Исус рече: не дирајте у њу; она је то дохранила за дан мојега погреба;

⁸ Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.

⁹ Разумје пак многи народ из Јудеје да је ондје и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара којега подиже из мртвијех.

¹⁰ А главари свештенички договорише се да и Лазара убију;

¹¹ Јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вјероваху Исуса.

¹² А сјутрадан многи од народа који бјеше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим

¹³ Узеше гране од финика и изиђоше му на сусрет, и викаху говорећи: осана! благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.

¹⁴ А Исус нашавши магаре усједе на њ, као што је писано:

¹⁵ Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде сједећи на магарету.

¹⁶ Али ово ученици његови не разумјеше прије: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово бјеше за њега писано, и ово му учинише.

¹⁷ А народ свједочаше који бјеше прије с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвијех.

¹⁸ Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово чудо.

¹⁹ А фарисеји говораху међу собом: видите да ништа не помаже? гле, свијет иде за њим.

²⁰ А бијаху неки Грци који бијаху дошли на празник да се моле Богу.

²¹ Они дакле приступише к Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: господине! ми бисмо хтјели да видимо Исуса.

²² Дође Филип и каза Андрији, а Андрија и Филип опет казаше Исусу.

²³ А Исус одговори им говорећи: дође час да се прослави син човјечиј.

²⁴ Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди:

²⁵ Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свијету, сачуваће је за живот вјечни.

²⁶ Ко мени служи, за мном нек иде, и гдје сам ја ондје и слуга мој нек буде; и ко мени служи онога ће поштовати отац мој.

²⁷ Сад је душа моја жалосна; и шта да кажем? Оче! сачувај ме од овога часа; али зато дођох на час овај.

²⁸ Оче! прослави име своје! Тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити.

²⁹ А кад чу народ који стајаше, говораху: гром загрми; а други говораху: анђео му говори.

³⁰ Исус одговори и рече: овај глас не би мене ради него народа ради.

³¹ Сад је суд овоме свијету; сад ће бити истјеран кнез овога свијета напоље.

³² И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи.

³³ А ово говораше да покаже каквом ће смрти умријети.

³⁴ Народ му одговори: ми чусмо из закона да ће Христос остати вавијек; како ти говориш да се сину човјечијему ваља подигнути? ко је тај син човјечији?

³⁵ А Исус им рече: још је мало времена видјело с вама; ходите док видјело имате да вас тама не обузме; јер ко ходи по тами не зна куда иде.

³⁶ Док видјело имате вјерујте видјело, да будете синови видјела. Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих.

³⁷ Ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет га не вјероваху;

³⁸ Да се збуде ријеч Исаије пророка који рече: Господе! ко вјерова говорењу нашему? и рука Господња коме се откри?

³⁹ Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија:

⁴⁰ Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим.

⁴¹ Ово рече Исаија кад видје славу његову и говори за њега.

⁴² Али опет и од кнезова многи га вјероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице;

⁴³ Јер им већма омиље слава људска него слава Божија.

⁴⁴ А Исус повика и рече: ко мене вјерује не вјерује мене, него онога који ме посла;

⁴⁵ И ко види мене види онога који ме посла.

⁴⁶ Ја дођох видјело на свијет, да ниједан који ме вјерује не остане у тами.

⁴⁷ И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му нећу судити; јер ја не дођох да судим свијету, него да спасем свијет.

⁴⁸ Који се одрече мене, и не прима ријечи мојијех, има себи судију: ријеч коју ја говорих она ће му судити у пошљедњи дан;

⁴⁹ Јер ја од себе не говорих, него отац који ме посла он ми даде заповијест шта ћу казати и шта ћу говорити.

⁵⁰ И знам да је заповијест његова живот вјечни. Што ја дакле говорим онако говорим као што ми рече отац.